„MUZEJSKE PRIČE KRUŠEVCA – BLAGO NARODNOG MUZEJA“

MUZEJSKO BLAGO KOJE ČUVA PRIČE O ŽIVOTU OBIČNOG ČOVEKA

Muzej nije samo mesto u kojem se čuvaju stari i vredni predmeti. Iza svakog eksponata nalazi se priča o vremenu u kojem je nastao, ljudima koji su ga koristili i načinu života koji je nekada bio deo svakodnevice. Upravo te priče predstavljaju jedan od najznačajnijih načina da se prošlost približi savremenom čoveku.

Projekat „Muzejske priče Kruševca – blago Narodnog muzeja“ ima za cilj da javnosti približi muzejske zbirke i kulturno nasleđe koje se čuva u Narodnom muzeju Kruševac, ali i da kroz priče o predmetima pokaže kako se menjao život ljudi na prostoru Kruševca i Rasinskog kraja.

Jer, muzejsko blago nisu samo predmeti izuzetne umetničke ili istorijske vrednosti. To su i oni predmeti koji su nekada bili sasvim obični – alat, posuđe, odeća, nameštaj, predmeti koji su korišćeni u poljoprivredi, zanatima ili domaćinstvu. Danas, upravo oni mogu da nam otkriju kako je izgledao jedan običan dan naših predaka.

Jedna od zbirki koja posebno svedoči o svakodnevnom životu jeste etnografska zbirka Narodnog muzeja u Kruševcu. Ona obuhvata predmete koji svedoče o životu stanovnika Kruševca i Rasinskog okruga, različitim periodima, tradiciji, starim zanatima, načinu oblačenja, poljoprivredi, porodičnom životu i običajima.

Kako objašnjava master istoričar i kustos Narodnog muzeja Kruševac Suzana Jugović, kroz ovu zbirku moguće je videti kako je izgledao život običnog čoveka pre sto ili dvesta godina.

– Etnografska zbirka Narodnog muzeja u Kruševcu bogata je delovima svakodnevnog života kruševačkog kraja, kao i Rasinskog okruga generalno. Uklapa istovremeno nošnju različitih perioda, predmete koji su služili za svakodnevni život u domaćinstvima, ali i sećanja na stare zanate ovog kraja. Pre svega, ono što se može videti je način života i običaji koji su bili u praksi. Neki od tih običaja do danas ostaju deo naše tradicije, neki su se izgubili ili na različite načine modernizovali – kaže Jugović.

Pogled u etnografsku zbirku zapravo je pogled u svakodnevicu ljudi koji su živeli mnogo drugačije nego mi danas. Iz predmeta koji su sačuvani može se videti kako su se oblačili, šta su radili, kako su obrađivali zemlju, kako su izgledala njihova domaćinstva, ali i kako su se postepeno menjali život i društvo.

Mogu se videti predmeti povezani sa različitim zanatima, vinogradarstvom i poljoprivredom, ali i oni koji govore o porodičnom životu – od kolevki do prvih kolica za bebe u Kruševcu. Posebno su zanimljivi i predmeti koji dočaravaju izgled nekadašnjih salona, trpezarija i drugih prostorija u gradskim i seoskim domaćinstvima.

Deo etnološke zbirke dostupan je u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Kruševcu, dok se deo može videti i u Kući Simića, koja praktično predstavlja svojevrsni mali etnološki muzej.

OD PORODIČNE ZADRUGE DO SAVREMENOG DOMAĆINSTVA

Jedna od najvećih promena koje se mogu pratiti kroz etnografsku građu jeste promena načina života na selu.

Seosko domaćinstvo nekada nije bilo organizovano kao današnja porodica. Jednu kuću često je činila velika porodična zadruga – u istom domaćinstvu živeli su babe i dede, roditelji, više sinova sa suprugama i njihova deca. Takav način života imao je i praktičnu funkciju. Veći broj članova značio je više radne snage, što je bilo posebno važno u vreme kada se poljoprivreda gotovo u potpunosti oslanjala na fizički rad.

– Kroz istoriju, pa sve do nekog perioda posle Drugog svetskog rata bilo je normalno da u jednoj kući ili jednom domaćinstvu žive babe, dede, roditelji, više sinova sa svojim suprugama i njihova deca. Na ovaj način obezbeđivala se radna snaga, koja u današnje vreme automatizacije poljoprivredne proizvodnje postaje značajno manje potrebna. Takođe, obezbeđivalo se da se ionako mali seoski posed ne deli dalje – objašnjava Jugović.

Svako je imao svoju ulogu. Deca su od malih nogu učestvovala u poslovima u domaćinstvu – najpre u čuvanju živine, zatim ovaca i krupnije stoke. I stariji članovi porodice imali su svoje zadatke, u zavisnosti od godina i zdravstvenog stanja. Život je bio snažno povezan sa poljoprivredom i stočarstvom. Krava je bila mnogo više od domaće životinje. Davala je mleko i sir, predstavljala izvor hrane i zarade, ali se koristila i za vuču pluga, oruđa i tereta.

Muško tele se često prodavalo kako bi se obezbedio novac za porez, petrolej, ulje, pirinač i druge proizvode koje porodica nije mogla sama da proizvede. Većina domaćinstava imala je i ovce, koze, kokoške i drugu živinu.

Ali seoski život nije podrazumevao samo rad. Zajednica je imala izuzetno važnu ulogu. Prela, posela, sabori i mobe bili su deo života sela.

– Zbog manjka radne snage, ljudi su bili upućeniji jedni na druge. Ono što jedno domaćinstvo nije moglo da postigne, postizalo je uz pomoć komšiluka. Razmena radnika ili moba organizovani su da bi se posao završio pre kiše, pre mraza ili neke druge nepogode – kaže Suzana Jugović.

PREDMETI KOJI SU NEKADA BILI OBIČNI, A DANAS SU MUZEJSKO BLAGO

Mnogi predmeti koje danas posmatramo kao deo kulturnog nasleđa nekada su bili sasvim uobičajeni. Ašovi, motike, vile, metle, četke, ručne testere, čekići i sekire bili su neophodni za rad. Za izradu odeće koristili su se češljevi za vunu i razboji, a u domaćinstvima su bili prisutni različiti oblici posuđa, nameštaja i predmeta za svakodnevnu upotrebu.

U gradskim domaćinstvima mogli su se naći i ogledala, bogato ukrašene pafte, broševi, nakit i drugi predmeti koji su zavisili od imovnog stanja porodice. Iako nam danas mnogi od ovih predmeta deluju daleko i neobično, njihova funkcija često ima direktnu paralelu sa savremenim životom.

– Generalno, kao što i mi danas imamo dosta predmeta u kući koji su nam neophodni za svakodnevni život, tako je bilo i pre sto i pre dvesta godina. Samo neko ima, na primer, veš mašinu od sto hiljada dinara, neko od pedeset, ali nam je svima neophodna. Isto je važilo i za domaćinstva u prošlosti. Oni nisu imali veš mašine, ali su imali korita za pranje veša i takozvani „čisti sapun“ – sapun za pranje, koji su najčešće sami i pravili – objašnjava Jugović.

Potreba je, dakle, ostala ista, a promenio se način na koji je čovek rešavao određeni problem.

Ljudi su i pre dvesta ili dve hiljade godina morali da peru odeću, pripremaju hranu, obrađuju zemlju, prave i popravljaju predmete koje koriste. Razlika je u alatima, tehnologiji i materijalima.

ZANATI KOJI SU OBLIKOVALI KRUŠEVAČKI KRAJ

O tome kako se živelo nekada svedoče i brojni zanati. Pinteri, abadžije, bojadžije, stolari, kovači i drugi majstori proizvodili su predmete koji su bili neophodni za svakodnevni život.

Posebno mesto u tradiciji kruševačkog kraja ima kamenorezački zanat, naročito onaj povezan sa belovodskim peščarom. Zanat se javljao i u drugim okolnim mestima, poput Brajkovca, Kamenara i Komarana, a u novije vreme i u Krvavici. Tradicija izrade korpi i predmeta od vrbovog pruća takođe je sačuvana. Do danas je ovaj zanat prisutan u Kukljinu, dok je ranije bio zastupljen i u Makrešanu, Vrbnici i drugim selima.

Sačuvani predmeti zato nisu samo materijalni ostaci prošlosti. Oni govore i o znanjima i veštinama koje su se prenosile sa generacije na generaciju.

OD KONOPLjE I VUNE DO SVILE

Posebna priča je narodna nošnja.

Način oblačenja u Srbiji značajno se promenio tokom poslednjih dvesta godina, a jedan od najvećih zaokreta dogodio se pojavom novih materijala. Pre plastike i sintetičkih vlakana, odeća je izrađivana od organskih materijala. Na selu su ljudi najčešće sami proizvodili materijale i izrađivali odeću. Konoplja i lan uzgajani su upravo sa tom namenom. Stabljike su potapane u tekuću vodu, najčešće u Zapadnu Moravu ili Rasinu, kako bi nabubrile i kako bi se izdvojila vlakna koja su kasnije korišćena za tkanje.

Taj postupak nije imao samo praktičnu funkciju.

– Potapanje konoplje bio je jednako društveni događaj za žensku populaciju, koji je imao i praktičnu svrhu – kaže Jugović.

Zimska garderoba izrađivala se od vune. Ovce su obezbeđivale mleko i meso, ali i vunu, koja se najpre češljala, zatim vlačila, predela na preslici i, po potrebi, bojila pre nego što bi postala materijal za izradu odeće. U pojedinim periodima i svila je bila deo seoskog života. Dudovi su se sadili u dvorištima kako bi se uzgajala svilena buba, a svila se najčešće koristila kao proizvod namenjen prodaji.

EKSPONATI KOJI NAJBOLjE GOVORE O OBIČNOM ČOVEKU

Kada bi trebalo izdvojiti jedan predmet koji predstavlja život običnog čoveka, odgovor ne bi bio jednostavan. Jer upravo u etnografskoj zbirci vrednost nije samo u jednom izuzetnom eksponatu, već u celini koja omogućava da se rekonstruiše svakodnevica.

– Svi eksponati koji se tiču etnološke zbirke predstavljaju život običnog čoveka. Svakodnevicu najvećeg dela stanovništva možda najbolje predstavlja deo eksponata koji se nalazi u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Kruševcu i koja predstavlja seosku kulturu – ističe Jugović.

Kruševačka seoska nošnja, testije, burad, rilje, krevetski čaršavi, preslice, kolevke i obredni hlebovi zajedno stvaraju sliku života u Srbiji tokom većeg dela njenog modernog postojanja.

Do perioda posle Drugog svetskog rata većina stanovništva Srbije živela je na selu, pa predmeti seoske kulture predstavljaju važan deo razumevanja društva koje je prethodilo savremenom načinu života.

OBIČAJI KOJI SU OSTALI, I ONI KOJI SU NESTALI

Muzejska zbirka ne govori samo o predmetima. Ona svedoči i o običajima. Neki su se sačuvali gotovo do danas. Božićni i vaskršnji običaji i slava i dalje su deo života velikog broja porodica. Drugi su modernizovani, dok su pojedini gotovo nestali.

Svadbeni običaji jedan su od primera. Nekada su svadbe uglavnom održavane u jesen, kada su poljoprivredni poslovi bili završeni i kada je bilo više hrane. Danas se održavaju tokom cele godine, a proslave su se u velikoj meri preselile iz kuća u restorane i sale.

U mnogim selima zadržani su i pojedini đurđevdanski običaji, poput branja „đurđevskih trava“ uoči praznika. Sabori, prela, posela i mobe danas su mnogo ređi nego nekada, dok su se litije, odnosno bogomolje, zadržale, iako u manjem obimu.

KAKO TRADICIJU PRIBLIŽITI MLAĐIMA?

Očuvanje tradicije nije samo pitanje čuvanja starih predmeta. Podjednako je važno razumeti zbog čega su određeni običaji nastali i kakvu su ulogu imali u životu ljudi.

Jugović upravo u tome vidi važnu ulogu porodice, ali i muzeja.

– Ne samo – ovo je tradicija, mora tako. Nego koju svrhu je taj običaj imao. Ima običaja čija se svrha davno zaboravila, a ima onih čija nam je svrha još uvek sveža u sećanju i te svrhe koje znamo treba zadržati – kaže ona.

Kao primer navodi običaj da se ne radi na „crveno slovo“. Nekada je taj dan predstavljao priliku da ljudi koji su svakodnevno radili teške poljoprivredne poslove odu u crkvu, druže se sa ljudima iz svog i okolnih sela i provedu dan u odmoru.

Vremenom se, međutim, suština mnogih običaja izgubila, a ostala je samo forma. Zato je važno da se mlađima tradicija ne predstavlja samo kao nešto što „mora“ da se poštuje, već kao deo istorije koji ima svoje objašnjenje i kontekst.

U tom procesu značajnu ulogu ima Narodni muzej Kruševac, koji kroz radionice i edukativne sadržaje tradiciju nastoji da približi i mlađim i starijim generacijama.

Projekat „Muzejske priče Kruševca – blago Narodnog muzeja“ upravo kroz ovakve teme otvara prostor da se muzejske zbirke posmatraju izvan vitrina i suvoparnih podataka.

Jer iza svakog predmeta nalazi se čovek.

Iza preslice je žena koja je predela vunu. Iza motike je poljoprivrednik koji je obrađivao zemlju. Iza kolevke su roditelji i deca. Iza narodne nošnje su znanje, rad i veština čitavih generacija. Iza starog zanata nalazi se čovek koji je svoje znanje učio od prethodnika i prenosio ga dalje.

Zato muzejsko blago nije samo ono što je retko, skupo ili staro.

To su i predmeti koji su nekada bili deo običnog života, a danas su dragoceni upravo zato što nam omogućavaju da razumemo kako su živeli ljudi pre nas. U Narodnom muzeju Kruševac sačuvan je deo tog sećanja. Kroz njegove zbirke mogu se pratiti promene u načinu života, porodičnim odnosima, radu, oblačenju, zanatima i običajima.

A svaki od tih predmeta, ma koliko na prvi pogled izgledao obično, predstavlja deo jedne veće priče – priče o Kruševcu, Rasinskom kraju i ljudima koji su svojim svakodnevnim životom oblikovali prostor u kojem danas živimo.

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA DANAS SLAVI TOMINDAN

JESENJA AKCIJA ČIŠĆENJA KRUŠEVCA: 50 KAMIONA I 200 RADNIKA NA TERENU

IN MEMORIAM

NERED ISPRED TEK OTVORENOG DOMA BORACA U KRUŠEVCU

KLIK KONFERENCIJA ZAVRŠAVA KARAVAN U KRUŠEVCU

ISTORIJSKI ARHIV KRUŠEVAC PREDSTAVIO IZLOŽBU O DOBROVOLJCIMA IZ PRVOG SVETSKOG RATA

MINISTAR GAŠIĆ POLOŽIO VENAC KRAJ SPOMENIKA PALIM BORCIMA U TRSTENIKU

SVEČANOM AKADEMIJOM OBELEŽEN DAN OSLOBOĐENJA KRUŠEVCA

KANCELARIJA ZA MLADE KRUŠEVAC SUMIRA LETNJE AKTIVNOSTI I NAJAVLJUJE NOVI CIKLUS BESPLATNIH OBUKA

U KRUŠEVCU ZVANIČNO ZAPOČELA GREJNA SEZONA