PROJEKAT „MUZEJSKE PRIČE KRUŠEVCA – BLAGO NARODNOG MUZEJA“

OD SLAVE DO SVADBE – OBIČAJI NAŠEG KRAJA

Običaji su jedan od najvažnijih načina na koji jedna zajednica čuva sećanje na sopstveni način života. Prate čoveka od rođenja do smrti – od obreda koji se izvode povodom rođenja deteta, preko svadbenih običaja i porodičnih slava, do rituala vezanih za smrt. Neki su gotovo univerzalni za čitavu Srbiju, dok su drugi karakteristični za određene krajeve, sela i porodice.

Rasinski kraj u tom pogledu ima brojne sličnosti sa drugim delovima Srbije, ali i običaje koji predstavljaju specifično svedočanstvo o životu ovdašnjeg stanovništva.

Kako objašnjava Suzana Jugović, kustos Narodnog muzeja Kruševac, Božić, Vaskrs, slava, rođenje, venčanje i smrt imali su svoje rituale, ali su se oni u pojedinim detaljima razlikovali od mesta do mesta.

– Rasinski kraj, kao i drugi krajevi Srbije, ima karakteristike koje su donekle univerzalne. Božićni, vaskršnji, slavski, običaji vezani za rođenje, venčanje i smrt unekoliko se razlikuju u odnosu na običaje drugih krajeva zemlje, ali imaju iste univerzalne odlike. Položajnik o Božiću, farbanje jaja za Vaskrs, daće koje se daju za umrle, način proslavljanja krsne slave – sveća, kolač, vino i žito – jesu odlike koje se pojavljuju i u Rasinskom kraju – kaže Jugović.

Posebno mesto među običajima ovog kraja imaju ritualni hlebovi. Za rođenje se mesio karavaj, često od milošte nazivan i „karavajče“, dok se prilikom venčanja pravila takozvana grabljena pogača.

Ipak, jedan od najzanimljivijih običaja koji se vezuju upravo za ovaj prostor jeste vučarenje.

– Ono što je specifično i što se praktično ovde javlja kao jedna izdvojena pojava jeste vučarenje. Vučarenje je običaj koji podrazumeva ubijanje vuka i bio je zastupljen u planinskim krajevima, naročito u podjastrebačkom kraju. Logično, tamo gde je bilo vukova za ubijanje. Vuk koji se ubije pronosi se kroz selo u povorci i svraća se od kuće do kuće kako bi narod „darivao“ vuka – objašnjava kustos.

Povorka je imala i svoju muzičku i scensku stranu.

– Prilikom tog običaja bilo je obavezno da se povede kolo, obično uz gajde, dok su ljudi u povorci nosili maske napravljene od lejke – tikve. Ovaj običaj je inače karakterističan za planinske delove srpskog nacionalnog korpusa, javlja se u Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji najčešće. Međutim, retko je zabeležen u ostalim delovima srpskog sveta, pretežno i zbog manjka vukova – kaže Jugović.

Vučarenje je u podjastrebačkom kraju osamdesetih godina 20. veka zabeležila Dragana Savković, prvi etnolog Narodnog muzeja u Kruševcu. Zahvaljujući njenom terenskom radu, sačuvani su predmeti, fotografije i zapisi koji danas predstavljaju dragocenu dokumentaciju o ovom običaju.

Zanimljivi su i običaji vezani za Bele poklade i Belu nedelju, kada se po selima palila takozvana karaveštica ili garaveštica.

– Polako se gube i običaji vezani za Bele poklade, retko gde se više loži karaveštica – kaže Jugović.

Porodični rituali

Mnogi običaji bili su neraskidivo povezani sa porodičnim životom. Međutim, i sama porodica se tokom vremena značajno promenila.

– Pre svega, u prošlosti većina porodica nije bila prosta porodica u smislu: otac, majka i deca. Porodice su bile složene. Jednu porodicu i jedno domaćinstvo činilo je najčešće više prostih porodica – baka i deka, njihova deca i njihove porodice – objašnjava Suzana Jugović.

Takva porodična zadruga imala je svoje svakodnevne rituale i jasnu podelu poslova.

– Običaj je bio da se tokom redovnih dana ostavlja kod kuće jedna žena, kao reduša, dok svi ostali idu u polje. Znalo se da se, kad je veći praznik, odnosno „crveno slovo“, ne radi u polju. Zbog imena Svete Petke, petak se smatrao ženskim praznikom, te se nisu radili ručni radovi, pranje veša, tkanje i drugi ženski, uglavnom kućni poslovi koji mogu da čekaju – priča Jugović.

Veliki praznici proslavljali su se u krugu porodice, a posebna pažnja bila je posvećena deci.

– Veliki praznici poput Božića i Vaskrsa bili su razlog za ozbiljnija slavlja, obično posvećena deci i dečjoj radosti. Tako su u slamu, za Božić, koja se prostirala po podu, stavljani orasi i drugi sitni pokloni, kako bi ih deca tražila. Šarena jaja bila su svojevrsna poslastica za decu, naročito što je Vaskrsu uvek prethodio post koji se često postio ceo, a svakako su se za celo vreme posta sakupljala jaja kako bi se imalo za Vaskrs – kaže ona.

I položajnik je najčešće bio dete.

– Položajnik je obično bio dete, bilo iz porodice ili iz komšiluka, koji se darivao čarapama, kolačem, kudeljom vune, orasima i poslasticama.

Postojao je čitav niz rituala koji su se obavljali u kući ili oko nje, a koji su bili vezani za pojedine praznike.

– Jedan od primera je da se na dan Svetog Jeremije ide oko kuće i varjačom se udara u šerpu uz bajalicu: „Jeremija u polje, bež'te zmije u more“. Dan pred Đurđevdan sakupljale su se đurđevske trave i verovalo se da je na Đurđevdan svaka trava lekovita. Ujutru bi se umivalo vodom u koju su te trave potopljene.

Đurđevdan je bio važan i za devojke koje su želele da se udaju.

– Devojke su se ujutru vezivale vrbinim prućem, da budu tanke i visoke kao vrba. Postojao je i običaj „jahanja graba“. Neudate devojke bi se penjale na grabovo drvo kako bi se momci grabili za njih.

Biljke su imale posebno mesto u ljubavnim običajima.

– Na odeću je i devojkama i momcima često lepljena trava koja se zove privatnjača, kako bi se neko „pri'vatio“ za njih i kako bi se što pre oženili ili udali. Travama i cvećem kićene su kapije kako bi se stavilo do znanja da u toj kući postoji devojka za udaju. Čak je do relativno skoro u pojedinim pomoravskim selima postojao običaj da momak koji gleda neku devojku skine tako okićenu kapiju, kao znak da je hoće – kaže Jugović.

Posebnu grupu činili su običaji vezani za rođenje i smrt.

– Četrdesetak dana po rođenju deteta rodbina, uglavnom žene, dolazile su da vide dete. Tom prilikom mesio se hleb – karavaj – koji je morao da bude pogača, okrugli hleb, i taj se hleb grizao detetu nad glavom. Za to se obično uzimalo najmlađe dete u porodici, posle tog novorođenčeta, najčešće muško dete. Uz pogaču bili su obavezni i kokoška, pečena, ali i glavica crnog luka.

Posmrtni običaji bili su slični u osnovnim elementima, ali su se razlikovali od sela do sela.

– Daće koje se daju su univerzalne, a običaji se razlikuju od sela do sela. Negde sveštenik izlazi na tri jutra posle sahrane, negde ne, negde se panaija služi više puta, negde samo jednom, negde se pšenica za panaiju melje, negde kažu da je ne valja mleti i slično. Manje-više svaka kuća i svako selo ima sopstvene običaje vezane za smrt ukućanina – kaže Suzana Jugović.

Kumstvo i slava

Jedan od zanimljivih običaja koji su se zadržali u kruševačkom kraju vezan je za odnos prema kumovima.

– Ono što je u ovom slučaju specifično za kruševački kraj jeste da se praktično do danas održao običaj da se na slavu ne zovu kumovi, da ne bi gosti ili domaćin, kad se malo popije i opusti, nečim slučajno uvredili kuma. Kum se, tako, u suštini viđao na krštenjima i svadbama i malo je drugog kontakta sa kumovima bilo – objašnjava Jugović.

Starinska svadba

Ako se u jednom običaju možda najbolje vide promene koje je doneo savremeni način života, onda je to svadba.

– Starinske svadbe izgledale su značajno drugačije nego današnje. Za početak, bela haljina, venčanica, nije stari običaj. Devojke su se uglavnom udavale u takozvanom stajaćem odelu. Bidermajer je takođe nešto što je kasnije došlo, kako se srpski narod sve više upoznavao sa stranim običajima – kaže Suzana Jugović.

Svadbe su se nekada praktično održavale dva puta – kao mladoženjina, odnosno muška, i mladena, odnosno ženska svadba.

– Obe su počinjale sa pripremama danima unapred. Trebalo je zaklati, ispeći i iseći dovoljno brava, trebalo je očistiti i srediti kuću, spremiti devojačku rubu – posteljina, odelo za nju i muža, pa sve do veša i čarapa. U nekim selima, naročito u bogatijim kućama, ruba, ili kako je ovde poznatija – devojačka sprema – dovozila se u mladoženjinu kuću kolima.

Pripremala se i hrana, a posebno mesto imao je svadbarski kupus.

– Najčešće se spremao svadbarski kupus koji se kuvao u kazanu. Obično je u selu bio jedan čovek koji to najbolje radi i koga svi zovu kad su svadbe.

Pripremao se i pribor za goste, a svadbeni dan počinjao je rano ujutru i kod mlade i kod mladoženje.

– U mladoženjinoj kući okupljali su se svatovi na doručku, spremni da krenu za mladu. Kod mladine kuće okupljala se njena familija, da spremi i obuče mladu, da se rasporedi ko će čekati svatove na kapiji, ko će predati mladu i ko će mladu „prodati“.

Običaj prodaje mlade vremenom je izgubio prvobitno značenje.

– Nekad je običaj prodaje mlade zaista postojao, davali su se često ogromni otkupi. Ipak, od početka 20. veka ovaj je običaj ostao kao simboličan i šaljiv trenutak – objašnjava Jugović.

U svadbenoj povorci svako je imao svoju ulogu.

– Svatovi su iz mladoženjine kuće kretali po mladu, a u kući se ostavljao domaćin – koji nije nužno stvarni domaćin kuće, već neko ko će nevestu sačekati na kapiji kad je dovedu. Među svatovima značajne su bile i razne druge funkcije: dever, koji će voditi mladu, stari svat, odnosno mladoženjin ujak, i kum, koji je bio svedok venčanja u crkvi, a kasnije i građanskog venčanja.

Posebno mesto imao je vojvoda.

– Vojvoda je imao da bude glavni šaljivdžija svadbe. Obično se za to uzimao najbliži mladoženjin zet. Pravljena mu je visoka šiljata kapa sa kićankom, a u skorije vreme na nju su često lepljene šaljive fotografije, pa čak i isečci iz magazina za odrasle.

Tu je bio i mladoženjski momak, koji je mladoženji bio glavni pratilac tokom celog dana.

Kada bi svatovi stigli do mladine kuće, počinjao je niz rituala na kapiji.

– Na kapiji mladine kuće sačekala bi svatove rodbina i običaj je bio da se na kapiji pije vino iz buklije uz reči: „Stari svat vino pije, amin, amin“, pa zatim „kum vino pije, amin, amin“ i tako dok se ne dođe do mladoženje, nakon čega bi svatovi ušli u dvorište.

Mlada je imala svoj zadatak.

– Za to vreme, mlada bi gledala da ona iz kuće spazi mladoženju, jer se verovalo da će u tom slučaju ona njemu gazdovati.

Ni preuzimanje mlade nije se dešavalo odmah.

– Nakon toga se sedalo, pile su se tri rakije i na treću rakiju bi se tek dolazilo do toga da se uzme mlada.

Svadba se zatim nastavljala u mladoženjinoj kući.

– Najčešće je prvog dana bila samo za njegovu familiju, dok bi drugi dan dolazila mladina familija u po'ode, pa se tako zadržao naziv „pođari“ za mladinu familiju tokom svadbe – kaže Jugović.

Predmeti koji čuvaju običaje

Danas se o tim običajima ne svedoči samo kroz pisane zapise i sećanja. Značajan deo tradicionalnog života sačuvan je u etnološkoj zbirci Narodnog muzeja Kruševac, koja sadrži oko 6.000 registrovanih predmeta i obuhvata materijalnu kulturu ovog prostora.

– Praktično svi predmeti naše etnološke zbirke svedoče o nekom običaju. Najznačajniji su predmeti koji se tiču običaja vučarenja i koji nisu trenutno izloženi: maska od lejke i drugi predmeti. Takođe, u postavci se mogu videti obredni hlebovi, odeća, nošnja, preslice, kolevke i niz drugih predmeta koji se tiču običaja i svakodnevnog života naših predaka – kaže Suzana Jugović.

Etnografska građa, međutim, ne nastaje samo prikupljanjem starih predmeta.

– Etnografska građa je svuda. Prikuplja se ili posmatranjem običaja ili tako što ljudi dođu i sami žele našu pomoć da neki običaj dokumentuju. Etnografska građa se tiče svakodnevnog života čoveka i ima je stvarno mnogo.

Upravo zato su predmeti iz svakodnevnog života dragoceni muzejski izvori.

– Sve je svedok nekog običaja. Odeća, nošnja je svedok stila oblačenja, koji se menjao kroz vreme, preslice, kolevke i drugi predmeti su takođe deo stila svog vremena i pokazuju kako se zapravo živelo u različitim periodima.

Važan deo posla odvija se na terenu, među ljudima koji su nosioci tradicije.

– Uglavnom se etnografska građa dokumentuje izlaskom na teren i radom sa stvarnim ljudima koji neki običaj održavaju živim.

Običaji koji nestaju

Sa promenom načina života menjaju se i običaji. Nešto je nestalo, nešto se prilagodilo savremenom vremenu, a deo tradicije i dalje živi.

– Značajno su se promenili. Neki su se izgubili, neki modernizovali. Konkretno, svadbe su danas drugačije, često sa manje zvanica i često se „ženska“ i „muška“ svadba ne razdvajaju. Uglavnom danas svadbe traju jedan dan.

Isti proces vidljiv je i kod prazničnih običaja.

– Božićni, slavski i vaskršnji običaji su mahom ostali isti, s tim što se badnjak uglavnom više ne pali, naročito u gradovima, jer je tako nešto teško izvesti u stanu.

Razlog za mnoge promene je jednostavan – promenio se način života.

– Živi se značajno drugačije, većina stanovništva živi u gradovima i u stanovima i to značajno menja i način života i način sprovođenja običaja – ističe Jugović.

Neki običaji su, međutim, toliko iščezli da su danas poznati gotovo isključivo zahvaljujući muzejskoj dokumentaciji.

– Navela sam ranije vučarenje. Muzej dobro i detaljno dokumentuje ovaj običaj, jer je jedinstven praktično na ovom prostoru. Sakupljane su maske i drugi predmeti vezani za taj običaj, a čuva se i niz fotografija samog običaja.

Posebna zasluga za to pripada Dragani Savković.

– Prvi etnolog muzeja, Dragana Savković, potrudila se da, uz pomoć tadašnjeg muzejskog fotografa, detaljno dokumentuje ovaj običaj. Ovaj materijal se može videti uz adekvatnu dozvolu za istraživanje, u našim depoima.

Zašto je važno pamtiti

Očuvanje običaja nije samo čuvanje prošlosti. Ono je, prema rečima Suzane Jugović, povezano sa očuvanjem identiteta zajednice.

– Nematerijalno nasleđe je važno očuvati iz više razloga. Pre svega, naši običaji i život koji su svakodnevno živeli naši preci jesu deo našeg identiteta, može se reći i sami začetak identiteta jednog naroda.

Među najpoznatijim elementima nematerijalnog nasleđa nalaze se gusle, kolo i slava, a njihova vrednost prevazilazi lokalne okvire.

– Gusle, kolo, slava, običaji su zaštićeni od strane UNESKO-a. Sva tri su jako dobro dokumentovana i u našem kraju i gusle i slava su prikazani i u našoj postavci. Kolo je malo nepraktično pokazati, bez da ga stvarno zaigramo.

Za muzej je zato važno da običaji budu predstavljeni što široj publici.

– Pokazivanjem svih običaja što široj publici način je da se taj identitet zadrži i sačuva. Onda kad se običaji izgube ili promene, mi kao muzej služimo da očuvamo taj deo identiteta da se on ne bi potpuno izgubio.

Na kraju, muzej ostaje jedno od mesta na kojima tradicija može da nastavi da živi čak i onda kada više nije deo svakodnevice.

– Jer narod koji polako gubi svoj identitet prestaje da bude narod i lako se asimiluje i utapa u druge narode. Sve dok postoji sačuvano u muzejima i drugim ustanovama nematerijalno nasleđe, sve dotle postojaće i naš identitet, ako nikako drugačije, onda bar kroz sećanje.

Običaji se, dakle, menjaju zajedno sa ljudima. Nekada su bili deo svakodnevnog života, danas se mnogi od njih pamte kroz priče, fotografije i predmete. Ali njihovo značenje ne prestaje onda kada prestane njihovo praktikovanje.

U muzejskim depoima ostaju karavaji, svadbeni predmeti, nošnje, kolevke, preslice, maske i fotografije – materijalni tragovi jednog sveta koji se neprestano menjao.

A iza svakog od tih predmeta ostaje priča o ljudima koji su ga koristili.

Od slave do svadbe, od rođenja do smrti, od prazničnih rituala do svakodnevnog života – to je priča o jednom kraju i njegovim ljudima, sačuvana da bi i buduće generacije mogle da razumeju ne samo šta su njihovi preci radili, već i zašto su to radili.

TRIBINA O BEZBEDNOSTI MLADIH U SAOBRAĆAJU ODRŽANA U KRUŠEVCU

NAKNADNI ROK ZA PRIJAVU NELEGALNIH OBJEKATA ISTIČE 24. OKTOBRA

KAKO DO PRAVA GLASA VAN BIRAČKOG MESTA?

DEO ŠKOLE „DRAGOMIR MARKOVIĆ“ PRIVREMENO VAN UPOTREBE, ČEKAJU SE REZULTATI DODATNIH ISPITIVANJA

KRUŠEVAC DOBIJA NOVU DM PRODAVNICU – POVODOM OTVARANJA DONACIJA OD 500.000 DINARA ZA OŠ „NADA POPOVIĆ“

POČINJE ISPLATA NOVČANIH NAKNADA ZA SEPTEMBAR: POZNATI DATUMI ISPLATE

U NEDELJU POČINJE ZIMSKO RAČUNANJE VREMENA

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA DANAS SLAVI TOMINDAN

JESENJA AKCIJA ČIŠĆENJA KRUŠEVCA: 50 KAMIONA I 200 RADNIKA NA TERENU

IN MEMORIAM