IZ STAROG U NOVI KRUŠEVAC SA ŽELIMIROM VIKOVIĆEM, POTPUKOVNIKOM U PENZIJI: „DOM JNA - RUINA PREPUNA USPOMENA“

Kada se Želimir Vuković, mladić iz malog sela kod Novog Pazara, davne 1969. godine našao u Kruševcu, nije mogao ni da zamisli da će ovaj grad postati srž njegovog života. Sa svega 42 kilograma i petnaestak godina, sa setom i smeškom priseća se, uplovio je u vojnički svet u kasarnama Kruševca.

- Ja sam došao u Kruševac krajem avgusta, mislim da je bilo 27. avgusta 1969. godine. Tada sam upisao podoficirsku školu JNA, smer atomsko-hemijsko biološke odbrane koja je bila locirana ovde u Kruševcu i bio sam pitomac 16. klase te škole. Školu sam završio 1972. godine – priseća se Želimir i dodaje da je po završetku škole službovao u Kruševcu, angažovan na različitim poslovima.

Danas penzionisani oficir u činu potpukovnika vojske Srbije, Želimir se priseća prvih dana u Kruševcu.

- Ja sam došao sa Golije. Po završetku osmog razreda pošao sam u gimnaziju, ali nije bilo para da se uči, bilo nas je šestoro dece i otac kaže: `Biraj, vojska, policija ili bogoslovija“ i ja se odlučim za vojsku i tako sam došao ovde – kaže Želimir i nastavlja pričom o tome kako je dolazak u Kruševac bila jedna velika nepoznanica.

- Na selu sam odrastao i nepoznati su mi bili gradovi. U Novi Pazar sam sišao nekoliko puta i nisam ni znao gde je Kruševac, iskreno. Kada sam došao na autobusku stanicu imao sam poziv kod sebe. Na pozivu piše vojna pošta u koju treba da se javim. I sad, ja pitam milicionera, bila je to tada ona stara autobuska stanica, gde je sada benzinska pumpa prema "14. oktobru" i on meni kaže: 'Imaš tamo kasarnu, vidi, pitaj". Nije ni on znao gde je ta vojna pošta. Uputim se tada na vojnu kapiju gde stoji stražar. Ja-dete, neuhranjeno sa svojih metar i četrdeset osam i sa 42 kilograma. Pogleda vojnik, pa me i ne shvati ozbiljno, a ja pređem preko ulice i gledam hoće li neko naići. Ide jedan oficir u uniformi ja njemu vičem: `Čiko, čiko! Ja sam došao ovde u školu`. Tada me je s onim pozivom uveo u kasarnu, a prekoputa su zgradice, sećam se, mogli su se oluci dohvatiti, a ćerpičem su bile pokrivene. Ovih visokih zgrada, ni jedne nije bilo. Dole gde je autobuska stanica sada, tu je bilo gradilište. Tu se u to vreme radila stanica i mislim da je ubrzo iza toga puštena u promet.

Vuković se u Kruševcu zadržao ceo radni vek, posvetivši život vojsci i gradu koji ga je, kako kaže, primio kao jednog od svojih. Vremenom, kroz službu i vojni angažman, povezivao se sa svim delovima grada.

- Pamtim neke detalje...možda je to bilo 70. godine...izvodili smo jednu vežbu. Sa Rasine smo počeli neki vod u napadu, a odbrambena linija nam je bila na Bagdali. To je noćna vežba neka bila i sećam se između Rasine i sadašnjeg naselja Marko Orlović, na Aerodromu su bile privatne kuće sa ogradama i baštama, drvljanicima, ograđene nekom žicom.. Tada u tom obilaženju izgrebali smo se živi po šipražju, sećam se došli smo svi pomalo i krvavi kad smo izašli gore na Bagdalu u jutarnjim satima – kroz osmeh se priseća Vuković, dodajući kako je taj deo grada bio gotovo divalj.

- Inače, kad sam završio školu i počeo ovde da radim, gde su sada bazeni tu je bilo strelište i tu smo mi dobijali municiju ili nabavljali preko kasarne i onda nedeljom se okupimo, mi mladi vodnici i potporučnici da se utrkujemo. Na tom strelištu, sećam se, niko nas nije ometao, pucali smo sasvim slobodno, jer ni levo ni desno nije bilo kuća. Bio je neki bedem betonski ispred i bilo je potpuno bezbedno – kaže i procenjuje da je Kruševac i do pet puta veći nego što je bio kade je došao 1969. godine.

Jedan od njegovih omiljenih kutaka oduvek je bila Bagdala, tada neuređena i delimično zapuštena, koja je kroz omladinske radne akcije dobila prepoznatljiv izgled.

- U to vreme smo se okupljali povodom sletova. Svake godine se održavao slet za 25. maj - rođendan Titov i ja sam tu upravo upoznao ženu, zahvaljujući tom sletu. Okupljali smo se negde početkom aprila i to se vežbalo obavezno svaki radni dan posle nastave. Koreografiju su vodili profesori fizičkog vaspitanja i srednjih škola i naš profesor fizičkog neki Mile Jovanović, vežbalo se većinom na velikom prostru kasarne, da bi se generalna proba i sam slet održavali na gradskom stadionu. Stadion je tada imao samo jednu tribinu, a na utakmicama je bila puna...danas nije tako – sa setom priča Želimir.

Godine provedene u garnizonu bile su obojene disciplinom, ali i prijateljstvom.

- U to vreme, kulturni život je bio ograničen, da kažem što se objekata i mesta tiče. Mi smo se okupljali u domu JNA, sada zapuštenoj zgradi koja više nema nikakvu funkciju. Tada je bio centar okupljanja ne samo nas, pripadnika vojske, nego i omladine grada i koliko se ja sećam više nije bilo nigde mesta gde su se održavale te neke igranke, okupljanja i tako. To nam je bilo mesto okupljanja. Druga stvar gde smo se redovno okupili, to su bile one radne akcije. Mi smo valjda bili grupa gde nas je bilo oko stotinak učenika pitomaca vojne akademije i srednje škole i onda sa omladinom smo išli na pošumljavanje. Ostao mi je u sećanju onaj potez iznad Veluća manastira, to smo mi pošumili, pa onda na Bagdali ovaj potez iza parka pa sa desne strane onog puta gore prema Bagdali, Slobodište...

A pošumili su i krug kasarne koji sada budi nostalgiju kod Želimira kada šeta tuda.

- U samoj kasarni nije se ništa posebno promenilo. Onaj potez do Pionirskog parka to smo mi pošumili te neke 1970. godine sećam se doneli su sadnice sa Jastrepca i jedne nedelje smo mi to sadili. Tako da sad, kad prošetam to, zapazim i sećam se toga da smo kopali tu i sadili to drveće – razmišlja Vuković i zaključuje da se i sam Pionirski park promenio nekoliko puta.

- Kad sam ja došao, u Pionirskom parku je bila pruga. Vozić je razvozio decu, išao u krug. Oni su to rušili i ja mislim jedno pet - šest puta do dosadašnjeg izgleda su ga preuređivali prepakovali, sređivali, ali meni je u sećanju ostalo: mame malu decu stave u te voziće, a onda trče okolo pošto si deca nemirna, a vozić ide nekom brzinom. Tada smo se uvek šalili: `Evo nabijaju kondiciju. Dobro je!`- smeje se Želimir.

Kao svedok promena kroz decenije, oficir priča o rastu i transformaciji Kruševca sa dozom ponosa, ali ipak anegdote su te koje iz sećanja isplivaju.

- Pošto sam ja ovde blizu, nešto ću vam ispričati. Gde je sadašnja Kosturnica, to se oni malo stariji Kruševljani sećaju, bila je neobeležena kaldrma. Znači, okolo onog parkića je postavljena bila kaldrma i on je bio praktično jedan trg sa, hajde neka bude, i 15 do 20 metara širine. I, moj jedan zastavnik, neki Miroslav Nogo, pokojni, je imao fiću i popio neku. Otuda u susret mu ide druga fića i njih dvojica levo-desno i tu se na tom trgu sudare. I sad, pošto sam ja tu bio prisutan, idemo na sud i sudija sad pita: `Pa dobro, šta ste gledali?`, a moj zastavnik kaže: `Gledao sam da prođem desno, pa se predomislio da prođem levo.` na šta mu sudija kaže: `Pa imali ste dovoljno mesta i levo i desno!`, `Da, da, ali i on je gledao levo i desno i u tome smo se sudarili.`- naglas se smeje Vuković.

Vremenom, Kosturnica se promenila, ali i Želimirov komšiluk. Vojna zgrada u kojoj provodi penzionerske dane, odavno je načeta urbanizacijom.

- Ako me pitate za ovu zgradu, kako je ona izgledala...pa sada recimo tog ničega nema. Ona je bila ograđena, ovo dvorište zgrade je bilo ograđeno i pored zgrade su imale klupe i jedan pojas cveća, a ovo ostalo je bilo kao neki parking sa jedno tri automobila u dvorištu. Sada ima jedno 30, možda i više. I u tom dvorištu su se igrala deca. To cveće gajile su uglavnom žene koje nisu radile, jer manje-više tada žene vojnih lica nisu radile. Mislim da je, kad sam se tu doselio još samo jedna žena, pre moje, bila u radnom odnosu. Pored tog cveća i travnjaka su bile klupe i negde na sredini je imala pumpa: pobodena ona cevka za vodu i oni su tu tu vodu koristili za pranje kola, tepiha...Negde ovako pred mrak, one siđu dole sa džezvama sa kafom, sa nekim sokovima, skupe se na one klupe penzioneri, muškarci donesu tablu šaha to se stavi tu, onda krene jedno žestoko navijanje tokom igranja tog šaha, žagor tu u dvorištu, deca obično jure neku loptu i kad lopta upadne u cveće krene psovka, krene alauka, vika, ali tu je bilo interesantno svako veče - zabava. Zadnje, ja mislim dete koje se tu poigralo su moja deca. Nema tih klupa, nema ničega, sve je pretvoreno u parking, ali je umetnost naći mesto da se parkirate – pomalo razočarano kaže Vuković i poručuje novim generacijama da malo uspore.

Kako kaže, promene su neumitne i „ludilo“ metropola polako dolazi i u naš grad. Ipak, savetuje, mlađima „da se malo vrati ovaj narod ako može nekom onom kolektivnom duhu, porodičnom životu, zajedničkom životu i starim vrednostima“.

U KRUŠEVCU ODRŽAN PRVI SABOR PENZIONERA

GRAD KRUŠEVAC NASTAVLJA SA PODRŠKOM OBRAZOVANJU DECE ROMSKE NACIONALNOSTI

DAN OTVORENIH VRATA SA INSPEKTORIMA: DIJALOG I SARADNJA ZA BOLJE POSLOVNO OKRUŽENJE

REDOVNA OBUKA 246. BATALJONA ABHO U KRUŠEVCU: OSPOSOBLJAVANJE ZA ZAŠTITU I REAKCIJU NA MASOVNE PRETNJE

URUČENI UGOVORI O REALIZACIJI PROJEKATA IZ FONDA ZA LOKAL MDULS-A

POTPISAN UGOVOR ZA UREĐENJE DOMA KULTURE U KUPCIMA

PLIVAČKI KLUB „RASINA“ OBELEŽAVA 40 GODINA POSTOJANJA

FRILENSERI DUŽNI DA PLATE PRVU RATU POREZA DO 16. DECEMBRA

MANIFESTACIJA DRUŠTVO BIOLOGA U CENTRU ZA STRUČNO USAVRŠAVANJE

U DOMU ZDRAVLJA HPV VAKCINACIJA TOKOM VIKENDA OTVORENIH VRATA